Урош Предић, Портрет др Светислава Касапиновића

Урош Предић, Портрет др Светислава Касапиновића, 1923, уље на платну, 60 х 50 цм, инв. бр. 255 Када је у питању део опуса настао у, и посвећен, Панчеву, или везан за Панчево, хронолошки на првом месту је збирка цртежа из нацртне геометрије (1874 – 1876) и још неколико засебних цртежа – скица(пр. Глава тигра, 1875), завештаних панчевачкој Гимназији „Урош Предић”, насталих за време уметниковог школовања у истој установи. Поред мноштва портрета по поруџбини од наручилаца из готово свих друштвених слојева(портрети чланова породица Јагодић, Топаловић, Јовановић, Кранчевић, Драгићевић, Милутиновић,Радосављевић, Хаџи-Павловић…), чије је сликање започео баш у Панчеву 1885, истиче се и збирка портрета у власништву Српске православне црквене општине. Његов најпознатији рад, имајући у виду и физичку импозантност, јесте рад на иконостасу Преображенске цркве, реализован у периоду 1907/8 – 1911. године. Хонораром добијеним за обављен посао испунио је давни сан и отпутовао на студиjско путовање кроз Италију. Пословично се помиње цртица у историји панчевачке карикатуре о Предићевој серији карикатуралних цртежа куглаша, посетилаца баште „Фортуна“ др Светислава Касапиновића, урађених у предаху осликавања иконостаса. У Народном музеју Панчево чува се тридесет дела овог аутора (већином портрета, уз неколико икона, скица, студија), из различитих периода уметниковог живота, па је у њима, осим различитих тема и техника, донекле могуће сагледати и истрајност и стабилност у његовом опусу, али и повремена одступања, одмеренија стилска превирања и слободније изражавање.

Често је истицана савесност, марљивост, занатска перфекција, вештина, јасноћа композиције и вредност Предићевог цртежа, његов интелектуализам, али и суздржаност и строго придржавање академским канонима (касноназаренска схватања одражена на религиозну уметност, класицистичко-бидермајерска концепција у сликању портрета), немогућност да се пређе праг инвенције у ликовном смислу (боја, несигурност у постизању тонских прелаза, одсуство ликовних експеримената и стилских тражења) и темпераментније реализује дело, мада му се не може прићи констатацијом да је увек био ван линија савремености. Могуће је увидети одлике модерног натурализма (пр. Сироче на мајчином гробу, 1888). Још један вид савремености је и коришћење веома популарне праксе европских уметника друге половине XIX века – употреба фотографије у процесу студија за композиције или као предлошка, и припремање слика зарад илустровања (у публикацијама) у техници олеографије.

Посебна тема су однос, везе исусрети Уроша Предића са Панчевацима – ствараоцима, знаменитим радницима у култури, интелектуалцима или обичним поручиоцима. Међу њима се од познатијих личности истичу хроничар др Миховил Томандл (забележене разговоре публиковао у делу Моји сусрети са Урошем Предићем), сликар Стеван Милосављевић, мецена и добротворкаОлга Смедеревац (уметник чест гост салона у њеној кући; такође, водили су развијену преписку) и индустријалац, гувернер Народне банке и мецена Ђорђе Вајферт.Требало би истаћи и ангажован однос према актуелним појавама – Предић је заузео јасан ставу писму упућеном црквеном одбору и стао на страну Живорада Настасијевића, реагујући на отпор месног свештенства према Настасијевићевим зидним сликама у панчевачком Успенском храму (насталим 1931), иако је његова визија сликања икона била другачија.