Урош Предић, Портрет Александра I Карађорђевића

Урош Предић, Портрет Александра I Карађорђевића, 1923, уље на платну, 120 х 100 цм, инв. бр. 509 Личност и дело Уроша Предића сада су, чини нам се, веома познати, не само на основу изучавања и рецепције дела, писања и посматрања, заинтересованих погледа или обичног уживања у његовој уметности, већ и на основу његове анализе сопственог дела и живота. Дневник, аутобиографија (I део 1921, наставак 1946), уметникови записи и забелешке, скиценблокови и писма, представљају значајну документарну грађу и основ за синоптички поглед и комплекснију оцену уметниковог стваралаштва.Из овогаипак не може бити искључена фикција.Не у циљу простог заваравања себе и других, него првенствено у жељи за јаснијим самосагледавањем, артикулацијом и систематизацијом сопственог рада и живота,аутобиографски списи и записи су се организовали у причу, а посpедством читања, тумачења других, у потпуности произвели у причу и приче. Отуда нам остаје један или више наратива који израстају из погледа, студија, критика, есеја, коментара, сведочења савременика и потоњих истраживача – резултат преплитања текстова и слика о уметнику и његовој уметности.

Орловатско детињство и школовања у Црепаји и Панчеву, током шездесетих и седамдесетих година XIX века, остају до краја белег који ће Предић носити у себи као извор и одраз интимних потреба ван стега класичног образовања наЛиковнојакадемији у Бечу (1876 – 1880), очекивања друштваили диктата сопственерационалне природе.Они ће се повремено одражавати слободније, стидљивије или одлучније, тематски и формално, у тренуцима предаха од наруџбина, на његово стваралаштво.

Постављање на место асистента професора Кристијана Грипенкерла у Одељењу за антику 1883. представљало је рани успех у професионалној каријери. На овом положају остаје до 1885. године. У том својству Предић је осликао фриз у сенатској сали Горњег дома Аустријског парламента античким, историјским и митолошким композицијама. Примањем за редовног члана Српске краљевске академије 1920. озваничиће се његов положај националног корифеја.

Опус Уроша Предића обележиће бројност насликаних портрета (више од хиљаду, од тога само два аутопoртрета; на почетку Студија старца из 1878. у класи проф. Карла Вурцингера, и уље Набурена девојчица за које је добио Гундлову награду исте године; пред крај живота слика портрете једино по фотографијама), дела религиозне тематике – мноштва појединачних, углавном славских, икона и иконостаса (црква у Старом Бечеју, црква у Перлезу, капела Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, у цркви манастира Гргетега, за цркву у Руми, за гробљанску капелу породице Димитријевић у Меленцима, за гробљанску капелу породице Радосављевић у Панчеву, за Преображенску цркву у Панчеву, за гробљанску капелу арх. Владимира Николића у Сремским Карловцима, за капелу Богдана Дунђерског у Старом Бечеју, за Његошеву капелу на Ловћену, за цркву у Орловату, за православну цркву у Цељу и цркву светог Саве у Либертвилу, САД), нешто мање жанр-сцена (пр. Деца под дудом, Девојка на студенцу), дидактично-морализаторских композиција (пр. Весела браћа жалосна им мајка) и историјских композиција (пр. Херцеговачки бегунци, Косовка девојка), док се пејзаж јављао као изузетак и интимна преокупација(први пејзажи настали још 1874, потом 1880. Кутина крај Орловата; касније Панорама Београда 1917. и хронолошки последњи пејзаж Рано јутро са мог балкона 1918). Посебно место у целини Предићевог стваралаштва заузимају алегоријске композиције Визија у облацима (прва верзија 1878,друга 1887) – oдјек политичке стварности и „сан о социјалној револуцији“, и дело Патријарх Лукијан моли се за српски народ, намењено српском павиљону на изложби у Риму 1911. Насликао је и,само један, акт – женски акт Жена са велом 1917. године.